Davno sam ja čuo za Počitelj, meščini prije nego se rodih. Im’o sam ti ja tetku Hanku, najstarija babina sestra. E moja tetka je bila udata za Hercegovca (meščini baš iz Počitelja), a zvao se Fejzo Fatić. Oni su živili u Sarajevu sa još svoja dva sina, Meho i Adnan-Ado. Svo četvero više nisu medju živima, nek’ him je rahmet duši.
Fejzo, moj tetak, je imao radnju, zanatsku, u Sarajevu, RTV mehaničarsku. Bio je jedan od najboljih majstora u čitavom gradu, a i šire. Kod njega, izučiše zanat njegovi sinovi, a i moj stariji brat, Senad-Pače.
Helenejse, po odlasku u penziju, tetak, tetka i dva sina preseliše u Počitelj da tamo nastave svoj život.
Slušao sam ja o Počitelju mnogo, ali, kad god sam prolazio, a poslije i dolazio u Počitelj, ništa nisam vidio do “kamenih kuća” poput kula, kamena, rijeka… Meni to nije, tada, nista značilo.
Ali, prvi put kada sam ušao u “kamenu kuću” a i kulu, ostao sam zadivljen. Očekivao sam da ću vidjeti, ne znam, nekako sam, očekivao da će se “to” srušiti na mene. Ali…
Nikad nisam vidio, do tada, da se jedna “gomila kamena” može tako srediti (iznutra). Nikad i nigdje se nisam osjećao, mirnim, u duši, a nisam ni uživao nigdje ko u tom “kamenu” ispijajući kahvu, a poslije i…
Na žalost, više nemam nikoga u Počitelju.
Početkom rata, tu je i kraj mojih veza sa tim prelijepim gradićem.
Suhi