www.rogaticani.com

Bila jednom jedna carsija
Sada je: April 13th, 2021, 7:01 am.

Vremenska zona: UTC - 1:00




Započni novu temu Reply to topic  [ 40 posts ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4  Sljedeća
Autor Poruka
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: Mart 22nd, 2009, 2:36 am 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 10:52 pm
Tekstovi: 10155
Lokacija: nije u rogatici
Kako stvari stoje sve ce se sretno zavrsiti i Halid ce ubrzo biti onaj stari i ovo izvjestavanje ce prestati pa zbog toga zahvaljujem Sani sto nas je redovno izvjestavao o njegovom zdrastvenom stanju.


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: Mart 24th, 2009, 11:56 pm 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 1:58 am
Tekstovi: 3246
Lokacija: Dunjaluk
Evo jednog izvanrednog teksta o bh. zvijezdi koja se uspjesno oporavlja.

Jedna mitska okuka na Kobiljoj Glavi potresla je Bosnu s obje strane okeana.
Mno­gi lju­di za­pra­vo i ni­su zna­li što im on zna­či pri­je ne­go što se do­go­di­la ta bi­zar­na ne­sre­ća, na mje­stu na ko­jem se i ina­če do­ga­đa­ju ne­sre­će.

http://jutarnji.hr/nedjeljni_jutarnji/clanak/art-2009,3,22,,156767.jl

Nekoliko dana prije saobracajne nesrece, Halid Beslic je u intervjuu za hrvatsku TV Nova kazao kako njega ne zanima da bude zvijezda. E zato je, pored ostaloga, Halid zvijezda.

http://www.bhdani.com/default.asp?kat=fok&broj_id=614&tekst_rb=3#anter1


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 2nd, 2009, 4:20 pm 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 1:58 am
Tekstovi: 3246
Lokacija: Dunjaluk
Prve fotografije Halida Bešlića nakon nesreće

Slika

Jedan od najpoznatijih interpretatora narodne muzike Halid Bešlić napustio je danas oko 13.15 sati Klinički centar Koševo.

Bešlić je u pratnji porodice, prijatelja, premijera KS-a Besima Mehmedića i kompletnog tima Kliničkog centra u Koševu koji je vodio brigu o njemu i njegovom uspješnom oporavku, izašao pred veliki broj predstavnika medijskih kuća iz BiH i regiona te im se zahvalio za dolazak.

"Sada ne mogu puno da pričam, ali ću uskoro moći pa ćemo se ispričati", poručio je i izazvao buru oduševljenja među medijima i onima koji su ga došli ispratiti.

Halid Bešlić je, po riječima direktora Kliničkog centra Farisa Gavrankapetanovića, oporavljen.

"Predstoje operacije oka koje će biti urađene na najboljoj klinici za ovu vrstu povreda. Operirat će ga dr. Murat Karađogul, a izuzetno ohrabrujuća je činjenica da desno oko reagira na svjetlost", izjavio je Gavrankapetanović.

Posebnu pohvalu, Gavrankapetanović je uputio porodici Bešlić koja je imala povjerenja u Klinički centar te timu vrsnih ljekara koji su radili na Halidovom oporavku: Naimu Kadiću, šefu Neurohirurgije, Selvedini Komeliji, šefici Intenzivne njege, Edini Lekić, anesteziologu, Benjaminu Bejtoviću, maksilofacijalnom hirurgu koji je vodio operaciju na Bešlićevom licu, Mustafi Hirošu, šefu hirurških disciplina te Mirsadu Aliću, anesteziologu.

Bešlić i njegova porodica su zahvalili medicinskim sestrama Olji, Saneli, Mensuri i Mirsadi koje su sve vrijeme bile uz Bešlića.

Ove fotografije su fotografije prvog pojavljivanja u javnost Halida Bešlića nakon saobraćajne nesreće:
Slika

Slika


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 3rd, 2009, 3:03 am 
Avatar

Pridružen: Septembar 20th, 2008, 2:51 am
Tekstovi: 2099
Nadam se da ce Halid biti mnogo bolje, iako se po ovim slikama moze vidjeti da je dobro nastradao. Valjda ce doktori u Turskoj uraditi sve sto je u njihovoj moci da mu sacuvaju vid u desnom oku.


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 3rd, 2009, 3:30 am 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 10:52 pm
Tekstovi: 10155
Lokacija: nije u rogatici
Po izjavi dr.Gavrankapetanovica koju je nocas na vijestima za tv Hayat dao stvari dobro stoje.Oko reaguje na svijetlost i to je dosta dobro.Halid je cak i kratku izjavu dao iako tesko prica.Rece da se nada da ce za 15-ak dana vjerovatno moci dosta vise.


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 3rd, 2009, 5:10 pm 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 1:58 am
Tekstovi: 3246
Lokacija: Dunjaluk
Halid Bešlić se vratio iz Turske

Slika

Bosanskohercegovačka estradna zvijezda Halid Bešlić vratio se u Sarajevo iz Turske gdje je bio upućen na ljekarski pregled oka nakon nedavne saobraćajne nesreće, potvrđeno je FENI iz KCUS-a.
Ljekari u Istanbulu uradili su dubinski pregled desnog oka Halida Bešlića i odlučili da zasad neće ništa poduzimati. Bešlić je u Tursku putovao sa sinom i ljekarom koji ga je ranije operirao.

Halid Bešlić vjerovatno će nastaviti oporavak u centru za rehabilitaciju u Fojnici.

(Fena)


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 5th, 2009, 11:56 pm 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 1:58 am
Tekstovi: 3246
Lokacija: Dunjaluk
Pismo Sevdaha Sjeverne Amerike Halidu Bešliću

PJEVAJ NAM, JARANE

Slika

Dragi Halide,

Već je treća sedmica od kako si imao težak saobraćajni udes, ali isto toliko je vremena od kako i mi, Upravni odbor i članovi Sevdaha Sjeverne Amerike, bdijemo nad medijima kako bi čuli vijest više o Tvom zdrastvenom stanju. Osjećajući Tvoju bol i solidarizirajući se sa Tvojim najmilijim i u našim srcima se udomila tuga. Poznato nam je da si u tridesetak godina estradne karijere mnoge bitke dobio, i da poštenim i predanim radom zaslužno stojiš na tronu muzičke scene, zato smo vjerovali da ćeš dobiti i ovu najtežu bitku u Tvom životu. Želimo Ti brz oporavak i da se što prije vratiš svojim najmilijim, ali i svima nama koji izuzetno cijenimo Tvoj angažman na muzičkoj sceni, koju godinama baladama i sevdahom krijepiš i liječiš naše duše. Obradovani smo kada smo čuli da si i na bolničkoj postelji zapjevao. Zato, pjevaj nam, jarane, jer nas još puno sevdalinki čeka da opjevamo!

S poštovanjem,

Za Sevdah Sjevrene Amerike
Mary Sherhart, predsjednik

(Bnet Press)


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 11th, 2009, 3:12 pm 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 1:58 am
Tekstovi: 3246
Lokacija: Dunjaluk
BEŠLIĆEV OPORAVAK BOLJI NEGO ŠTO SU SE DOKTORI NADALI

Slika

Pjevač Halid Bešlić, koji se već osam dana nalazi na oporavku u "Aquareumalu" u Fojnici, jučer je bio na ljekarskoj kontroli u Kliničkom centru Univerziteta u Sarajevu.

- Riječ je o redovnoj kontroli, na kojoj su tati provjerili nalaze. Oporavak ide odlično, čak bolje nego što su se doktori nadali. U Fojnici će biti sve dok se ne bude potpuno dobro osjećao, a još nismo sigurni koliko će to trajati - rekao nam je jučer njegov sin Dino.

Bešlića je u Fojnici posjetio veliki broj prijatelja, među kojima su bili i predsjednik SDA Sulejman Tihić, premijer FBiH Nedžad Branković, ministar kulture i sporta FBiH Gavrilo Grahovac, Haris Džinović, general Nedžad Ajnadžić i drugi.

(Avaz)


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 12th, 2009, 1:06 pm 

Pridružen: Septembar 25th, 2008, 8:28 pm
Tekstovi: 273
Umanjuje mi Visoko misljenje o ovom covjeku, ako su mu "prijatelji" koje si pomenuo, cast Harisu DZ. ovi ostali nisu prijatelji ni svoje familije


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 17th, 2009, 2:29 am 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 10:52 pm
Tekstovi: 10155
Lokacija: nije u rogatici
Halid Bešlić operisan u Belgiji

17-04-2009 02:00


U bolnici u belgijskom gradu Antverpenu prekjučer je operisan najpopularniji bh. pjevač Halid Bešlić. Operacija desnog oka, koju je obavio jedan od najboljih svjetskih oftamologa dr. Karl Klaes, u potpunosti je uspjela. Bešlić bi danas trebalo da se vrati u Sarajevo. Zanimljivo je da mu u Istanbulu nisu htjeli operisati desno oko, koje je povrijedio prošlog mjeseca u saobraćajnoj nesreći u Vogošći, s obrazloženjem da je još rano. Inače, tim okom Bešlić može pratiti svjetlost.

Dr. Karl Klaes izveo je operativni zahvat u dubini oka i potpuno ga je očistio. Za nekoliko dana, bit će poznato hoće li se Bešliću vratiti vid na to oko.

Inače, on se sasvim dobro osjeća, snaga mu se vratila i sada mu predstoji fizikalna terapija i ugradanja četiri zuba koji su slomljeni prilikom nesreće.

U Antverpenu je s Halidom Bešlićem njegov sin Dino.

S.V.


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 20th, 2009, 5:45 pm 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 1:58 am
Tekstovi: 3246
Lokacija: Dunjaluk
LIK I DJELO
Jergović o Halidu Bešliću: Pjevač izgubljenih zavičaja

Slika

KOMENTAR - Mno­gi lju­di za­pra­vo i ni­su zna­li što im on zna­či pri­je ne­go što se do­go­di­la ta bi­zar­na ne­sre­ća, na mje­stu na ko­jem se i ina­če do­ga­đa­ju ne­sre­će.

Ko­bi­lja Gla­va sje­ve­ro­za­pa­dno je pred­gra­đe Sa­ra­je­va kroz ko­je vo­di kri­vu­da­va ce­sta, što se pro­vla­či izme­đu obi­telj­skih ku­ća izgra­đe­nih ugla­vnom bez pla­na i re­da u po­slje­dnjih če­tr­de­se­tak go­di­na. Mje­stom do­mi­ni­ra ne­o­bi­čna dža­mi­ja, sta­kle­no-be­ton­sko­ga mi­na­re­ta, ko­ju je ma­lo pred rat kao svo­ju za­du­žbi­nu izgra­dio švi­car­ski mi­li­ju­naš i pr­vi ide­o­log da­našnje­ga bošnjaštva Adil Zul­fi­kar­pašić.

Ka­da se, obi­čno ka­sno na­ve­čer, sti­že u grad od Tu­zle ili od Do­bo­ja, umor­nom i po­spa­nom vo­za­ču Ko­bi­lja je Gla­va po­slje­dnji test sa­bra­no­sti, umi­je­ća, a mo­žda i šofer­ske sre­će.

Naselje Ciglane

Usred br­dsko­ga pri­je­vo­ja, ma­lo pred ko­na­čno spušta­nje pre­ma gra­du, na­la­zi se je­dna ne­o­bi­čna oku­ka, u ko­joj je ce­sta na­gnu­ta pre­ma van, pa je dušu da­la za odle­tje­ti u ja­rak, ako sa­mo ma­lo br­že vo­ziš, ako se nešto ma­lo za­mi­sliš i u mi­sli­ma već ot­klju­ča­vaš vra­ta sta­na, li­je­žeš u po­ste­lju i pre­bro­ja­vaš da­ne ili go­di­ne otka­ko te ni­je bi­lo. Onaj tko pro­đe tu oku­ku na Ko­bi­ljoj Gla­vi, mo­že ra­ču­na­ti ka­ko je završio svo­je pu­to­va­nje. Pred so­bom ima još sa­mo no­vo gro­blje na Ba­ra­ma, otvo­re­no po­če­tkom se­dam­de­se­tih, na ko­je­mu po­ko­pan le­ži je­dan mul­ti­e­tni­čki grad, ka­kvo­ga nad ze­mljom više ne­ma. Još ma­lo pa će i na­se­lje Ci­gla­ne, izgra­đe­no ma­lo na­kon gro­blja, na mje­stu bivših ci­gla­na, gdje je sni­mlje­na sce­na ra­zrješenja u fil­mu “Val­ter bra­ni Sa­ra­je­vo”, u ko­joj se pra­vi Val­ter obra­ču­na­va s la­žnim Val­te­rom. U je­dnoj od zgra­da na Ci­gla­na­ma sta­nu­je Ha­lid Bešlić.

Da­ni­ma su se ra­se­lje­ni Sa­raj­li­je te­le­fo­nom ra­spi­ti­va­li je li on izle­tio sa ce­ste baš u onoj oku­ci na Ko­bi­ljoj Gla­vi.

Kobna okuka

Na­zi­va­ju iz Ka­na­de i Ame­ri­ke, zo­vu Za­greb pa pi­ta­ju, a ovi iz Za­gre­ba on­da zo­vu Sa­ra­je­vo. Svi go­vo­re o istoj, mit­skoj oku­ci, svi su tu­da u ona vre­me­na vo­zi­li, a ovi ko­ji ni­su otišli pre­ko ba­re, vo­ze i u ova vre­me­na ka­da je­dnom ili dva­put go­dišnje do­la­ze ku­ći. Sva­ko­ga od njih ta je oku­ka ba­rem je­dnom “izba­ci­la”. Ši­knuo bi adre­na­lin, čo­vjek bi se u ča­su ra­sa­nio, pa bi ga uhva­tio strah jer je, mal­ne pred ku­ćnim pra­gom završio u jar­ku. Ja­rak, isti­na, ni­je du­bok, ali gi­nu­lo se u nje­mu.

Ha­lid Bešlić stra­dao je ra­nim ju­trom. Noć je, ka­žu, pro­veo na ben­zin­skoj pum­pi, ko­ju je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na otvo­rio na ula­zu u Se­mi­zo­vac, dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Sa­ra­je­va. Za­te­kao se tu na po­vra­tku s kon­ce­ra­ta u Slo­ve­ni­ji i Hr­vat­skoj. Mo­gao je ne­gdje usput pre­spa­va­ti, ali ni­je mu se da­lo, htio je ku­ći.

Njegova publika nikada nije bila klasična narodnjačka. Prije rata bio je pjevač nekoga srednjeobrazo-vanog gradskog sloja, tradicionalnih Bosanaca i Hercegovaca.U skladu s motom ispisanim na njegovu autu, priča o Halidu priča je o jednom kulturološkom i socijalnom čudu

Vo­zio je spon­zor­sku Ško­du su­perb, mo­del ko­ji se skla­pa ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra da­lje od mje­sta ne­sre­će, u vo­gošćan­skoj tvor­ni­ci TAS, iz ko­je su ne­kad da­vno izla­zi­li pre­tis lon­ci i pr­ve i je­di­ne ju­go­sla­ven­ske ve­spe, a zla­tnih osam­de­se­tih ta­mo su se skla­pa­li gol­fo­vi, ko­ji su na ka­ro­se­ri­ji iznad pre­dnjeg li­je­vog ko­ta­ča no­si­li grb Sa­ra­je­va. Da se bo­lje zna tko Ško­du vo­zi, pro­i­zvo­đač je na njoj ispi­sao stih iz je­dno­ga od po­slje­dnjih Ha­li­do­vih sti­ho­va: “Ko bi rek’o ču­da da se de­se…”

Fanovi Šijana i Makavejeva

A ima u toj ne­sre­ći ne­ko ču­do. Čo­vje­ka ko­ji ži­vi šest sa­ti vo­žnje da­le­ko od to­ga gra­da, kao i ve­ći­nu onih što su na­zi­va­li iz Ka­na­de i Ame­ri­ke, ra­spi­tu­ju­ći se o vo­gošćan­skoj oku­ci, gr­dno je po­tre­slo stra­da­nje Ha­li­da Bešli­ća. Isti­na, žao ti je svih ko­ji stra­da­ju, ne­po­zna­tih lju­di, a po­go­to­vu onih o ko­ji­ma išta znaš, ali ovo je bi­lo nešto dru­go.

Ona pr­va vi­jest, ka­da se još ni­je zna­lo je li čo­vjek po­gi­nuo i ho­će li osta­ti živ, a ko­ja je, opet kao u ne­kom ču­du, obja­vlje­na na te­le­tek­stu HTV-a, u ru­bri­ci kul­tu­re, dje­lo­va­la je ne­o­če­ki­va­no pu­stošeće. Ne­vje­ro­ja­tno da se to­li­ko to­ga još uvi­jek da srušiti u našim izgu­blje­nim i po­ra­že­nim za­vi­ča­ji­ma. Pri­tom, lju­di­ma o ko­ji­ma je ri­ječ Ha­lid Bešlić ni­je do ra­ta pre­više zna­čio. Sve je to ne­ka ro­cker­ska i pun­ker­ska ge­ne­ra­ci­ja, fa­no­vi Mla­di­ne i fil­mo­va Slo­bo­da­na Ši­ja­na i Dušana Ma­ka­ve­je­va, ko­ji go­to­vo da i ni­su ima­li do­di­ra s na­ro­dnja­ci­ma. Ve­ći­na njih po­ha­đa­la je Pr­vu gi­mna­zi­ju ili Dru­gu, ma­te­ma­ti­čku, a na­ro­dnja­ke su slušali oni pre­ko Dr­ve­ni­je mo­sta, u Ško­li uče­ni­ka u pri­vre­di Bran­ko La­zić. Je­di­na ve­za s tom vr­stom mu­zi­ke bi­li su nju pri­mi­tivs re­in­ter­pre­ta­ci­je i ko­men­ta­ri no­vo­kom­po­ni­ra­ne na­ro­dne mu­zi­ke: Ibro Dir­ka Za­bra­nje­nog pušenja i Su­a­da Pla­vog or­ke­stra.

O Ha­li­du Bešli­ću u to vri­je­me ge­ne­ra­ci­ja ni­je ima­la stav. Za ra­zli­ku od Be­o­gra­da i Za­gre­ba, u ko­ji­ma je pun­ker­ski i ta­ko­zva­ni ur­ba­ni gard još u osam­de­se­ti­ma po­dra­zu­mi­je­vao prin­ci­pi­jel­nu “osu­du” na­ro­dnja­ka, sa­ra­jev­ska je sce­na pre­ma nji­ma bi­la ili ra­vno­dušna ili su joj zna­li po­slu­ži­ti za efe­ktan storytelling. Ni­je se išlo u na­ro­dnja­čke bir­ti­je, na pro­vod i ja­nje­ti­nu, ni­ti su sva­dbe, ma­tu­ral­ci i ma­so­vna pi­jan­stva bi­li ali­bi za pre­pušta­nje na­ro­dnja­ci­ma. Ako je i po­sto­ja­la kul­tu­ro­loška na­pe­tost i ne­snošlji­vost, ona se iska­zi­va­la pre­ma me­tal­ci­ma i hašišari­ma (onima či­ji se gla­zbe­ni ukus for­mi­rao oko Led Zep­pe­lin i tsl.). Na­ro­dnja­ci su bi­li to­li­ko ra­zli­či­ti da čo­vjek pre­ma nji­ma ni­je mo­gao osje­ća­ti ni otpor. Ustva­ri, ni­je po­sto­ja­la po­tre­ba za otpo­rom.

Ha­lid Bešlić je kroz ci­je­le osam­de­se­te pra­kti­čno bio pje­vač je­dno­ga au­to­ra, Na­zi­fa Glji­ve. Glji­va je skla­dao gla­zbu za ve­ći­nu pje­sa­ma, a za naj­po­zna­ti­je hi­to­ve na­pi­sao je i tekst. Nje­go­vo kom­ple­tno au­tor­sko dje­lo je, re­ci­mo, i “Ne­ću, ne­ću di­ja­man­te”, je­dan od onih be­smr­tnih son­go­va sre­dnjeg ra­zdo­blja no­vo­kom­po­ni­ra­ne na­ro­dne mu­zi­ke, po ko­jem je Ha­lid upam­ćen u ci­je­loj bivšoj Ju­go­sla­vi­ji i na ko­je­mu se, na ne­ki na­čin, pr­vi pu­ta pre­po­zna­la nje­go­va vr­lo oso­bna i pre­po­zna­tlji­va pje­va­čka ma­ni­ra. Pje­va­ju­ći Glji­vi­ne pje­sme on će po­sta­ti sla­van, ali ni­ka­da ne­će sa­svim pri­hva­ti­ti pra­vi­la žan­ra, po­go­to­vu ne nje­go­vu ko­re­o­gra­fi­ju i ko­sti­mo­gra­fi­ju. Ne­će obla­či­ti odi­je­la od la­mea i zla­tne sa­koe, ni­ti će iz­vla­či­ti no­vo­ro­man­ti­čar­ske pra­me­no­ve, ko­ji su kra­jem osam­de­se­tih kod na­ro­dnja­ka bi­li ja­ko u mo­di i ko­je je, ako nas sje­ća­nje ne va­ra, pr­vi pro­mo­vi­rao nje­gov ime­njak, Pri­je­dor­ča­nin Ha­lid Mu­sli­mo­vić. Či­nje­ni­ca da je i u to lu­do i mla­do pre­dra­tno do­ba pje­vao u stan­dar­dno­me gra­đan­skom odi­je­lu, če­sto i s kra­va­tom, ka­kva su no­si­li po­sta­ri­ji, kon­zer­va­ti­vni pje­va­či za­ba­vnih pje­sa­ma ili se­vda­lin­ki, mo­gla je bi­ti tu­ma­če­na sa­mo kao Bešli­ćev vr­lo svje­stan izbor i stvar nje­go­vog osje­ća­ja za mje­ru.

Dvije strane Romanije

Mo­žda mu je to u ne­ka do­ba li­mi­ti­ra­lo po­pu­lar­nost, po­go­to­vu ka­da je još ostao po stra­ni ori­jen­tal­nog ro­ko­ko treš tren­da ko­ji su kra­jem osam­de­se­tih di­kti­ra­li, pro­da­ju­ći ne­za­mi­sli­ve ti­ra­že, Or­ke­star Ju­žni ve­tar i pje­va­či po­put Si­na­na Sa­ki­ća i Šem­se Su­lja­ko­vić, ali ta­kvim je nje­go­vim izbo­rom na kra­ju odre­đe­no ono što će Ha­lid Bešlić bi­ti da­nas, i kao živ čo­vjek, i kao je­dna bo­san­ska me­ta­fo­ra. Oda­brao je da bu­de grad­ska ra­ja - što na kra­ju kra­je­va zna­či i grad­ski go­spo­din, a grad­ska se go­spo­da ni­gdje, pa ni u Sa­ra­je­vu, ni­su šeta­la gla­vnom uli­com u zla­tnim sa­ko­i­ma. U pra­vi­lu, sa­ra­jev­skom Ti­to­vom uli­com više se ne bi ni prošeta­li na­kon što je­dnom obu­ku zla­tni sa­ko.

Ha­lid Bešlić ro­đen je 1953. u ro­ma­nij­sko­me selu Knežina, kod So­ko­ca, usred pre­dje­la iz ep­skih (ali i lir­skih) na­ro­dnih pje­sa­ma, ko­ji je ne­u­spo­re­div i po svo­joj dre­vnoj lje­po­ti i po tra­gi­ci. Kla­lo se po Ro­ma­ni­ji u ne­ko­li­ko ra­to­va. Kla­li su pr­vo če­tni­ci, pa ustaše, pa opet če­tni­ci, da bi ta ču­de­sna pla­ni­na na kra­ju pre­ko pje­sme ušla u par­ti­zan­sku me­ta­fo­ru, ko­ja će tra­ja­ti ono­li­ko ko­li­ko bu­de tra­ja­la Ju­go­sla­vi­ja, a ko­je će se i sta­ri Kr­le­ža spo­me­nu­ti ka­da bu­de pi­sao ne­kro­log Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu. Ali to je ro­man­ti­čna stra­na Ro­ma­ni­je (u ju­žno­sla­ven­sko po­i­ma­nje ro­man­ti­ke u sva­kom slu­ča­ju ula­zi i kla­nje), a ona dru­ga, ži­vo­tna, jest da je se­dam­de­se­tih go­di­na to bio izra­zi­to za­pušten, ru­ral­ni kraj, ko­ji se, iz sa­ra­jev­ske per­spe­kti­ve, zbi­lja na­la­zio Bo­gu za le­đi­ma. Ili ta­mo gdje je Bog re­kao la­ku noć. Pri­tom, po­jam So­ko­lac bio je ne­ka vr­sta isto­zna­čni­ce ta­mošnjeg za­tvo­re­nog sa­na­to­ri­ja za naj­te­že i ne­i­zlje­či­ve psi­hi­čke bo­le­sni­ke, umo­bol­ni­ce iz ko­je po­vra­tka ne­ma.

Ha­lid se kao pe­tna­e­sto­go­dišnji dje­čak spu­stio sa So­ko­ca u Sa­ra­je­vo. O to­me će, po­tpu­no be­zo­bzir­no i kroz smi­jeh, pri­ča­ti ane­gdo­te, šale i do­ži­vlja­je, ali ka­ko su ispri­ča­ne za ne­kih no­ćnih si­je­la i me­đu pri­ja­te­lji­ma, ne­će­mo ih pre­pri­ča­va­ti. Osno­vno na­če­lo tih Ha­li­do­vih pri­ča, ko­je­ga se va­lja dr­ža­ti već i zbog sa­me po­e­ti­ke pri­po­vi­je­da­nja o je­dno­me čo­vje­ku, jest da se one mo­gu ispri­ča­ti sa­mo o se­bi. Okru­tni vi­ce­vi ispri­ča­ni na vla­sti­ti ra­čun po­dra­zu­mi­je­va­ju bla­gost pre­ma dru­gi­ma. To­ga se, kao sva­ki do­bro odgo­jen Bošnjo, vr­lo do­slje­dno dr­ži. Bo­ga pi­taj zna­či li to išta ka­da se ova­ko ka­že, ali Ha­lid Bešlić je stvar­no do­bar čo­vjek. Po­tpu­no ne­za­ni­mlji­va po­ja­va u svi­je­tu sen­za­ci­ja i ta­blo­i­da. Isto­vre­me­no, u skla­du s mo­tom ispi­sa­nim na ugru­ha­noj ško­di - “ko bi rek’o ču­da da se de­se” - pri­ča o nje­mu pri­ča je je­dno­me kul­tu­ro­loškom i so­ci­jal­nom ču­du.

Suprotne naravi

Teško je za­mi­sli­ti ka­kvo je mo­ra­lo bi­ti odra­sta­nje je­dno­ga ro­ma­nij­sko­ga dje­ča­ka u Sa­ra­je­vu, tom na­jo­kru­tni­jem od svih dra­gih mje­sta, ko­je je u to vri­je­me, kra­jem šezde­se­tih i po­če­tkom se­dam­de­se­tih, već bi­lo pu­no se­be i mi­ta o se­bi, ali još uvi­jek bez one pri­če ko­ja je po­če­tkom osam­de­se­tih ispri­ča­na za­hva­lju­ju­ći ge­ni­ju Emi­ra Ku­stu­ri­ce, Abdu­la­ha Si­dra­na, Da­ri­ja Dža­mo­nje i nju pri­mi­tiv­sa. Bi­lo je to vri­je­me pje­sni­čkih ma­ra­to­na u dvo­ra­ni Ra­dni­čko­ga uni­ver­zi­te­ta Đu­ro Đa­ko­vić, na ko­ji­ma je sla­vljen Duško Tri­fu­no­vić, bivši me­tal­ski ra­dnik, što je po­stao je­dan od naj­po­zna­ti­jih ju­go­sla­ven­skih pje­sni­ka i pr­vi pro­mo­tor rock kul­tu­re na sa­ra­jev­skoj te­le­vi­zi­ji. Bi­lo je to vri­je­me naj­ve­će sla­ve In­de­ksa, a ma­lo pri­je ne­go što će Go­ran Bre­go­vić s Bi­je­lim du­gme­tom po­ha­ra­ti Ju­go­sla­vi­ju. Ha­li­du Bešli­ću tre­bat će sko­ro pe­tna­est go­di­na da se u tom Sa­ra­je­vu ču­je i za nje­ga.

Igra su­dbi­ne, pri­je ne­go išta dru­go, spo­ji­la ga je s Na­zi­fom Glji­vom. Na­i­me, Glji­va je po­sve su­pro­tna na­rav od Ha­li­da. Kon­fli­ktan tip, ek­shi­bi­ci­o­nist, pun se­be, s egom ka­kav se u Sa­ra­je­vu ne pam­ti, čo­vjek s po­nešto za­tvor­sko­ga sta­ža, ko­ji ni­ka­da ni­je imao pro­blem s ti­me što mu se po­la gra­da iza le­đa smi­ja­lo, jer je, valj­da, ra­ču­nao da ne tre­ba pu­no uči­ni­ti, pa da mu se svi ti lju­di di­ve. Ka­da bi se o nje­mu po­če­le pri­ča­ti ane­gdo­te, u ko­ji­ma baš i ni­je ispa­dao ja­ko pa­me­tan, obra­zo­van i fin, Glji­va bi se la­ko uži­vlja­vao u za­da­tu ulo­gu, pa bi na­mjer­no da­vao ma­te­ri­jal za ta­kve pri­če.

Od onih ko­ji su ga po­kušava­li na­pra­vi­ti bu­da­lom, on je za­pra­vo pra­vio bu­da­le. Uži­vao je u to­me da se pri­ka­zu­je kao bo­gat čo­vjek: je­dno vri­je­me imao je ti­pa ko­ji bi išao tri ko­ra­ka iza nje­ga s nov­ča­ni­kom i pla­ćao ra­ču­ne. U vri­je­me pr­vih slo­bo­dnih izbo­ra kan­di­di­rao se za gra­do­na­čel­ni­ka. Kam­pa­nja mu je bi­la ri­di­ku­lo­zna, ali sil­no du­ho­vi­ta. Nje­go­va pre­tje­ra­na ek­stro­ver­ti­ra­nost vje­ro­ja­tno ga je i košta­la da u ži­vo­tu na­pra­vi nešto ja­ko ozbilj­no. Na­i­me, Na­zif Glji­va izra­zi­to je da­ro­vit čo­vjek, vje­ro­ja­tno je­dan od naj­da­ro­vi­ti­jih au­to­ra no­vo­kom­po­ni­ra­ne na­ro­dne mu­zi­ke, uo­pće.

Dok se Glji­va že­nio, ra­zvo­dio i lju­bo­vao, ona­ko ka­ko to či­ne sve pra­ve zvi­je­zde, od Hollywooda do Bo­li­vu­da, Ha­lid Bešlić se ra­no ože­nio, do­bio si­na i za­u­vi­jek ostao s istom že­nom, u ure­dno­me gra­đan­skom bra­ku, kao ka­kav au­to­me­ha­ni­čar, kro­jač ili poštan­ski slu­žbe­nik. On je in­zi­sti­rao na svo­joj obi­čno­sti i ne­o­da­bra­no­sti, prem­da ni od to­ga ni­je na­či­nio po­zu. Opće­ni­to, Ha­lid Bešlić po­stao je i ostao zvi­je­zda bez po­ze, gar­da i sja­ja.

Rat i narodnjačka scena

Rat je slo­mio Bo­snu. Tra­jao je ta­ko du­go i ta­ko in­ten­zi­vno da više ništa i više ni­tko ni­je mo­gao osta­ti kao pri­je ra­ta. Oni ko­ji to po­kušava­ju ispa­da­ju smi­ješni ili ne­ka­ko tu­ga­lji­vi, pa ih čo­vjek za­o­bi­la­zi ka­da se na­đe u svim tim bo­san­skim ino­zem­stvi­ma. Pun­ker­ska ge­ne­ra­ci­ja, ro­đe­na u pro­sje­ku izme­đu 1964. i 1970, do kra­ja ra­ta već je odra­sla, ste­kla gra­đan­ska zva­nja i oso­bne tra­ge­di­je, a di­je­lom se i ra­se­li­la, te se pre­ko vla­sti­te ko­že na­u­či­la što zna­či bi­ti Bo­sa­nac u bi­je­lo­me svi­je­tu, ka­ko ži­vje­ti s ta­kvim so­ci­jal­nim ne­do­sta­tkom i ka­ko ga se oslo­bo­di­ti. Oni­ma ko­ji su otišli naj­da­lje, u Ka­na­du i Ame­ri­ku, bi­lo je naj­lakše da osta­nu ne­pri­mi­je­će­ni, dok je ta­kvi­ma ko­ji su, što zbog vla­sti­te in­ter­tno­sti a što zbog ži­vo­tnih izbo­ra, osta­li pre­bli­zu, osta­lo je i da bi­ra­ju ho­će li sa­kri­ti svo­je bo­san­stvo, ili će ga po­nu­di­ti kao umje­re­no do­zi­ran i no­voj sre­di­ni pri­hva­tljiv fol­klor, ili će non­stop ima­ti pro­ble­ma s pre­dra­su­da­ma oko­li­ne. U sva­kom slu­ča­ju, na punk smo svi za­bo­ra­vi­li. Ili smo ga se sje­ća­li kao vla­sti­tih ner­vo­za u pu­ber­te­tu.

U ra­tu se ra­su­la i bo­san­ska na­ro­dnja­čka sce­na. Je­dni su uma­kli u Nje­ma­čku, dru­gi u Sr­bi­ju, a pošte­ni Duško Ku­ljiš i kum Ma­te Bu­lić sti­gli su, sva­ki sa svo­jim mo­ral­nim oda­bi­rom, u Hr­vat­sku. Od 1996, kao pr­ve go­di­ne mi­ra, dva će bo­san­ska pje­va­ča no­vo­kom­po­ni­ra­nih na­ro­dnih pje­sa­ma na­dra­sti okvi­re žan­ra i sce­ne: Ha­ris Dži­no­vić i Ha­lid Bešlić.

Pr­vi će, na­ra­vno u so­ci­jal­nom smi­slu, izra­sti u ne­kog ju­žno­sla­ven­skog Si­na­tru, ko­ji za ve­li­ke nov­ce pje­va po Bal­ka­nu i di­ja­spo­ri, svi­ma ko­ji su spre­mni pla­ti­ti. On ne­će ra­zbi­ja­ti gla­vu oko so­ci­jal­nog i po­li­ti­čkog kon­tek­sta, ali će pri­tom bi­ti i do­volj­no pošten da se ne­će ni la­žno pred­sta­vlja­ti kao hu­ma­nist i pa­tri­ot. Ha­ri­su Dži­no­vi­ću ta­kav gard do­bro sto­ji.

Angažman oko SDP-a

Ha­lid je ve­ći dio ra­ta pro­veo u Nje­ma­čkoj. Go­vo­rio je da se mo­glo pu­no za­ra­di­ti, ali da je bi­lo sra­mo­ta za­ra­đi­va­ti više ne­go što ti tre­ba za ži­vot. Pje­vao je na hu­ma­ni­tar­nim kon­cer­ti­ma, sku­pljao pa­re za Bo­snu, i ni­je se ti­me pre­više hva­lio.

Ono či­me se jest hva­lio, i či­me se i da­nas hva­li u sva­koj pri­go­di, jest da je uvi­jek i mo­gao i htio pje­va­ti ka­ko u bo­san­skim i bošnja­čkim, ta­ko i u hr­vat­skim i sr­pskim klu­bo­vi­ma. Ko­li­ko god to ne­ko­me mo­glo ići na živ­ce i ko­li­ko god to če­sto bi­lo i fi­nan­cij­ski ne­i­spla­ti­vo, Ha­lid ni­ka­da ni­je izdao onu par­ti­zan­sku me­ta­fo­ru Ro­ma­ni­je, pre­ko ko­je ide Ti­to s ko­lo­nom svo­jih pro­le­te­ra, me­đu ko­ji­ma ima i ovih, i onih, i onih. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na vr­lo se ozbilj­no an­ga­ži­rao oko bo­san­skog SDP-a, dr­žao je u izbor­noj kam­pa­nji be­spla­tne kon­cer­te, na­vo­dno je stran­ku i fi­nan­cij­ski po­ma­gao, ali bez uspje­ha. Kao sva­ki pra­vi džentl­men bo­rio se za una­pri­jed izgu­blje­nu stvar.

U Frankfurtu, na Bahnhofu

Na al­bu­mi­ma ko­je je sni­mio na­kon ra­ta uči­nio je odmak od no­vo­kom­po­ni­ra­nog zvu­ka. Ili je u me­đu­vre­me­nu taj voz pro­du­žio bez nje­ga. U mu­zi­čkom smi­slu, nje­go­vi hi­to­vi iz de­ve­de­se­tih i nul­tih go­di­na ne­ka su vr­sta kom­bi­na­ci­je onih do­brih ka­fan­skih na­ro­dnja­ka s po­če­tka se­dam­de­se­tih i mo­der­no po­sta­vlje­ne za­ba­vne mu­zi­ke.

Mu­zi­ča­ri s ko­ji­ma su­ra­đu­je su bivši ro­cke­ri, zvje­zdi­ce sa­ra­jev­skog pop zvu­ka iz osam­de­se­tih i ne­ki do­bri svi­ra­či, či­je je umi­je­će ovje­re­no višego­dišnjim svi­ra­njem po klu­bo­vi­ma i bir­ti­ja­ma. Za­hva­lju­ju­ći i nji­ma, u pro­te­klih de­se­tak go­di­na sni­mio je ba­rem isto to­li­ko na­ro­dnja­čkih ever­gri­na.

“Sta­ra ku­ća” je, ta­ko, naj­ljepši bo­san­ski song na te­mu do­mo­tu­žja, ko­ji se je­dna­ko bol­no ču­je na frank­furt­sko­me Ha­upt­bahn­ho­fu, u To­ron­tu i u za­vi­čaj­nim paj­zlo­vi­ma Be­ča i Salt­zbur­ga, kao i iza za­tvo­re­nih pro­zo­ra au­to­mo­bi­la što pro­mi­ču za­gre­ba­čkom Ili­com.

Pje­sme Ha­li­da Bešli­ća ni­gdje se, pa ni u Za­gre­bu, ne slušaju de­mon­stra­ti­vno, kao Thom­pson, Ce­ca ili Kar­leuša. On je više pri­va­tni pje­vač, pje­vač izgu­blje­nih za­vi­ča­ja.

U de­ve­de­se­ti­ma bo­san­ska je pri­ča po­sta­la pla­ne­tar­no va­žna. Ba­rem u me­ta­fo­ri, to je i osta­la. Pri­tom, ta je pri­ča, za­hva­lju­ju­ći ne­kim fil­mo­vi­ma, knji­ga­ma, pri­ča­ma i pje­sma­ma, vr­lo bol­no i te­me­lji­to ispri­ča­na. Va­lja, ta­ko­đer, zna­ti da su sve do­i­sta va­žne pje­sme, pri­če, knji­ge i fil­mo­vi pri­je sve­ga lo­kal­no va­žni.

Po­ne­ki Oskar ili ber­lin­ski Zla­tni med­vjed ugla­vnom su sa­mo glo­bal­ni odjek do­bre lo­kal­no ispri­ča­ne pri­če. Uza­lud je pro­tiv to­ga se bu­ni­ti, kao što je uza­lud va­gi­na­le­ta­ma iz pro­gra­ma kul­tu­re za­gre­ba­čkog Ra­di­ja 101 uvje­ra­va­ti svo­ju ma­lo­broj­nu pu­bli­ku ka­ko je isti­na dru­kči­ja i širi­ti svoj si­tni šovi­ni­zam. Na­pro­sto, po­sto­je gra­do­vi, i po­sto­je svje­to­vi, či­je su pri­če ispri­ča­ne i oni ko­ji svo­je pri­če ni­su u sta­nju ispri­ča­ti. Ha­lid Bešlić po­stao je va­žan dio te bo­san­ske i sa­ra­jev­ske po­sli­je­ra­tne pri­če.

Kad požele biti ljudi

On je ne­ki do­bar so­und­track za ze­mlju au­to­mo­bil­skih otpa­da, ra­zrušenih ku­ća iz ko­jih ra­ste dr­ve­će, mi­ni­ra­nih po­lja i pla­ni­na, izgu­blje­ne na­de i traj­no raz­dvo­je­nih ple­me­na, ve­li­kih eu­rop­skih i svjet­skih me­ta­fo­ra i naj­du­blje i naj­strašni­je ju­žno­sla­ven­ske pro­vin­ci­je, Bo­sne ko­je više ne­ma i Bo­sne ko­ja ni­gdje ni­je pošla, ze­mlje s naj­pro­stra­ni­jim ino­zem­stvom na ku­gli ze­malj­skoj.

Ha­lid Bešlić glas je ci­je­lo­ga je­dnog ra­su­tog svi­je­ta, a to iz per­spe­kti­ve pr­vo­ga su­sjed­stva, kao ni iz sa­me Bo­sne, ni­je baš la­ko shva­ti­ti. U Hr­vat­skoj se, na­i­me, Ha­li­da vo­li kao Bo­san­ca. A Bo­san­ci tem su du­ho­vi­ti, tem su do­brih duša. Uži­tak je, do­i­sta, slušati ih ka­ko pri­ča­ju i pje­va­ju. Pro­blem na­sta­je kad Bo­san­ci po­že­le bi­ti sa­mo lju­di. Ili kad osta­nu tu. Ta­da vr­lo če­sto ne zna­ju što će s nji­ma upra­vo ta­kvi ko­ji se ina­če izda­ju da vo­le Bo­san­ce. I do­i­sta, drag im je nji­hov hu­mor i nji­ho­va ve­li­ka i dre­vna bo­san­ska duša. Ali što da se ra­di ka­da osta­nu tu i že­le bi­ti lju­di, pa ih još i vri­je­đa ka­da od njih oče­ku­je­te za­hval­nost.

Ka­da je ono ne­da­vno Ha­lid Bešlić tre­bao pje­va­ti u oko­li­ci Spli­ta, po­bu­nio se tip iz kašte­lan­ske Hvi­dre. Re­kao je čo­vjek da se oni ni­su za to bo­ri­li. Ka­da mu je obzir­no pri­po­me­nu­to ka­ko Ha­lid ni­je Sr­bin, hvi­draš je odgo­vo­rio ka­ko do­bro zna što je on, i da smo se pro­tiv njih bo­ri­li žešće ne­go pro­tiv Sr­ba.

Armin pjeva Halida

To je, ta­ko­đer, je­dna od hr­vat­skih isti­na, ko­ja se, isti­na, ne ti­če ovo­ga pje­va­ča, jer on bi sve ne­spo­ra­zu­me ljud­ski i bla­go rješavao, pa bi pje­smom uvje­ra­vao lju­de da ni­su u pra­vu, ali isti­na je to ko­ja se ti­če onih ko­ji ga sma­tra­ju di­je­lom vla­sti­tog svi­je­ta i vla­sti­tog izgu­blje­nog i po­ra­že­nog za­vi­ča­ja, ia­ko ne idu na nje­go­ve za­gre­ba­čke kon­cer­te.

Mo­žda i za­to što im na živ­ce ide ta lju­bav pre­ma bo­san­skoj duši i po­tre­ba za bo­san­skim hu­mo­rom.


Film Pje­ra Ža­li­ce “Kod ami­dže Idri­za”, je­dan od ne­ko­li­ko naj­va­žni­jih bo­san­skih i sa­ra­jev­skih fil­mo­va, završava ve­li­kom, prem­da opće­ni­to sla­bo shva­će­nom sce­nom, u ko­joj glas Ha­li­da Bešli­ća, usred ma­log po­ro­di­čnog te­fe­ri­ča, pje­va pje­smu Saše Lošića “Ma­lo je ma­lo da­na”. Ta pje­sma bi­la je je­di­ni na­čin da se pri­ča sre­tno završi. Ve­li­ki si mo­gu do­zvo­li­ti lu­ksuz sre­tnih završeta­ka.

U di­vno­me bo­san­skom fil­mu hr­vat­sko­ga re­da­te­lja Ognje­na Svi­li­či­ća “Ar­min” dje­čak na au­di­ci­ji pje­va Ha­li­do­vu pje­smu “U me­ni je­sen je”.

One ko­ji mo­gu shva­ti­ti i ima­ju či­me osje­ti­ti Svi­li­čić bla­go, ru­kom, pre­vo­di s onu stra­nu ljud­sko­ga oča­ja. I pre­ki­da sce­nu pri­je ne­go što gle­da­telj pu­sti su­zu. Kne­dla u gr­lu je, na­i­me, to­čni­ji znak. Zar do­i­sta mi­sli­te da bi se ne­ka obi­čna, be­zve­zna pje­sma mo­gla otpje­va­ti na taj na­čin?

Čudo Halida Bešlića

“Ko bi rek’o ču­da da se de­se, da Mi­lja­cka mo­sto­ve odne­se…” Ču­do Ha­li­da Bešli­ća je­dna je od po­slje­di­ca ra­ta. Je­dna od ri­je­tkih na ko­ju au­tor ove pri­če la­ko i spre­mno pri­sta­je. Opu­stošena ge­ne­ra­ci­ja, ko­ja je do ra­ta ži­vje­la u pun­ku, kao u ne­ko­me svom “Ru­skom umje­tni­čkom ek­spe­ri­men­tu”, da­nas se te­le­fo­ni­ma do­zi­va i ra­spi­tu­je je li to bi­la ona fa­tal­na oku­ka na Ko­bi­ljoj Gla­vi, u ko­joj je ce­sta na­gnu­ta pre­ma jar­ku.

Ne­ki su u me­đu­vre­me­nu upo­zna­li Ha­li­da Bešli­ća, jer su nam se, eto, pu­te­vi po­če­li dra­ma­ti­čno ukršta­ti i po­sta­li smo dio isto­ga svi­je­ta i iste so­ci­jal­ne sku­pi­ne, a ne­ki ga ni­ka­da ni­su sre­li, ali on je po­stao di­je­lom nji­ho­vo­ga iden­ti­te­ta.

Ot­pri­li­ke ono što je be­smr­tna Ama­lia Ro­dri­gu­es Por­tu­ga­lu, to je Ha­lid lju­di­ma ko­ji se ne ža­le odri­ca­ti se­be i svo­jih ni u bo­san­sko­me smr­tnom ča­su. Bog ga po­ži­vio.

Izvor:Jutarnji list
Autor: Miljenko Jergovic


Nazad na vrh
 Profil  
 
 Naslov: Re: novo-Halid Beslic tesko stradao u saobracajnoj nesreci
TekstNapisano: April 21st, 2009, 10:32 pm 
Avatar

Pridružen: Septembar 21st, 2008, 1:58 am
Tekstovi: 3246
Lokacija: Dunjaluk
Halid Bešlić: "Pomirio sam se da sam ostao bez desnog oka"

Slika

Halid Bešlić odlučio je progovoriti kako se osjeća nakon saobraćajne nesreće te neuspjele operacije desnog oka. Pjevač ističe kako će opet pjevati i biti sa svojom publikom, što mu je čini se u ovim trenucima najveća želja.

Po povratku iz Belgije Halid se nalazi u Fojnici na rehabilitaciji u Aquareumalu. Iako se od 10. marta oporavlja od posljedica teške saobraćajne nesreće, pjevač nije izgubio snagu i volju te se dobro osjeća.

U Fojnici će ostati još desetak dana kako bi vratio svu snagu koju je izgubio.

"Ovdje mi je odlično, polako vraćam snagu. Dva puta dnevno vježbam, masiraju me i nadam se da ću uskoro biti onaj stari", rekao je Halid.

S obzirom da je otišao na operaciju oka kod svjetski poznatog oftalmologa Carla Claesa u Antwerpen u Belgiju, Halid se nadao najboljemu, ali operacija nije uspjela. Pjevač kaže kako nije razočaran jer je uvjeren da su doktori napravili sve što je bilo u njihovoj moći.

"Pomirio sam se sa sudbinom da sam ostao bez desnog oka. Doktori su napravili sve što su mogli. Svu energiju sada sam usmjerio na lijevo oko, koje me dobro služi. Postoji vjerovatnost da ponovo progledam i na desno oko, ali je vrlo mala", kaže pjevač, koji neumorno razmišlja o povratku na binu.

"Opet ću pjevati i družiti se sa publikom, ali još je rano da govorim o tome. Moram popraviti zube i oporaviti se. Najvažnije je da me glas dobro služi, pomalo pjevušim za svoju dušu sa suprugom Sejdom", ispričao je Halid.

(AVAZ)


Nazad na vrh
 Profil  
 
Prikaži tekstove “stare”:  Poredaj  
Započni novu temu Reply to topic  [ 40 posts ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4  Sljedeća

Vremenska zona: UTC - 1:00


Trenutno su tu

Trenutno korisnika: Nema nikog, odmaraju se ljudi i 1 onaj sto cita, a nece da se registruje.


You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot post attachments in this forum

Traži, traži pa ćeš naći:
Idi na:  
cron
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group