|
Živote, jebem te!
Znaš sam kakav je život u Bosni.
Prvo je sve super.
Boli te kita za sve: Rodiš se, dereš se, sve hoćeš, ništa ne znaš, kenjaš, kenjaš i … kenjaš — ljepota!
Mamica i tatica te čuvaju, oni se bacaju u dubiozu, ti uživaš.
Možda malo se čudiš što ti imaš ćevap u gačama a sestra ti nema — ali to je jedina misterija tvog mladog života.
Kratko rečeno, živiš kao lord.
Sve dok … ne krene pubertet.
Ali i to je, na kraju krajeva, sitnica.
Ali oooonda. E moj paša! Lagano i veselo sve ode … u pm.
I kad ti svijet izgubi stari sjaj, kad ništa više ne valja, onda izvrneš okice prema sivom nebu — i drekneš se: “Živote, jebem te!”
I misliš: Sudbino moja, stara moja ljubavi, šta mi radiš?
Koji ti je bona kurac više?
Moj stari (vekerica mu stala tek prošle hefte), čim ti je on svoje farove otvorio, odvrnuo je radio do daske; i to čudo tek malkice stišao kad se nekad u po noći ucvrkan bacio u horicontalu.
Znači tada nam je muzika drmala — od sevdalinke do pržione — dvadeset i četiri sata u našoj smrdulji; a stan ako je bio šta veći od kutije cigara, usta mi razvalite.
(Ja kad čujem onu od Islamovića, sreća na trideset kvadrata, meni i dan-danas od muke dođe da laste skačem sa jedanestog sprata.)
Tako se ja jednog dana vraćam s fakulteta (posla preko glave, pun mi kurac), uđem u lift, vidim neko se posrao, izađem iz lifta — i laganini se počnem penjati do jedanestog sprata i već negdje na petom … ja čujem muziku.
A zna se odakle zikača drma.
Ilić sa Brenom jeca: Volim tvoj osmeh i noge bose i oči tvoje prepune rose.
Mislim u sebi: Dokle, majko? Dokle više?
Gore uletim u stan (isto paničar), i ja smanjim muziku.
Stari, standardno, leži na kauču u pidžami, one njegove đozle zabijene za nos, i čita neki Zagorov roman.
“Šta mai, sinčuga.”
“Stari ba, slušaj …”
“Slušo sam ja. Dok neki papan nije muziku stišo.”
“Stari … Ja krv pišam da ovaj jebeni medicinski fakultet završim. A ti se zalijepio za kauč i —”
“Dobro si, sine moj. Još malo i trebaće mi one injekcije protiv one … tromboze.”
“Ja krv pišam da završim—”
“Ili one pederske čarape.”
“Stari bolan … Ja pišam.”
“To ti smeta moj mali džuboks?”
“Smeta mi galama! Muzika drma od sabaha do … sabaha. Kuda bolan vodi ovaj život bez mira?”
“Tvoja stara, nek je živa i zdrava, prije nego što se pokupila, često je rekla da je život samo tužna bolest koja se prenosi seksom. Da nije bila depresivna?”
To mu je glavna fora uvijek bila: Da me iz špure izbaci. E vala nećeš ovaj put!
Brena i Ilić u duetu šapću (i ja moram da slušam kao da me neki vragić tjera): A kad srce stane, na njemu nek piše: Žalim sto se nismo voleli još više.
Kontam: Majko mila!
Kažem: “Da makar neka pjesma šta valja!“
On mirno: “Sine, pjesma, da li valja ili ne, to nije bitno. Ti ako hoćeš da ufatiš dobru pjesmu, isto kao i ženu, moraš da pratiš i one što ne valjaju. Ili ćeš ostati bez pjesme.”
Kontam: Kome ovo treba?
Kaže: “I na kraju pjesme nisu ni važne. Važno je samo nešto da se vrti.”
“Da se vrti?”
“Samo nek svira.”
“Da svira? Da to nije neki kafansko-budistički biser koji sam fulio?”
“Sto posto.”
“Evo sad da imam olovku … Da zapišem ovo kad me jaran bude pitao što sam poludio — da mu imam objasniti. Da mu kažem, pročitaj, jarane, i poludjet ćeš i ti na licu mjesta.
A da zapišem dva dana šta se dešava u ovoj mentalnoj rupi, i da izbacim tu ludost na fakultetu, bilo bi gotovo. Zaraza bi krenula svijetom. Ljudi bi masovno, kao na demonstraciji, u ludnice išli. Dildikane bi pucale.
I ja bi jedini na zemaljskoj kugli, od sjevernog pola, gdje pingvini žive, do Bosne, gdje dosta majmuna ima, ja bi jedini normala ostao — i to bi bilo … super.”
“Aleme, dragi moj sine, šta si pušio?”
“Ali znaš ti šta ja nimalo ne kontam?”
“Pojačaj tu muziku.”
“Nimalo ne kontam —”
“Prestani kontati! Šta ti bolan ima da kontaš što ja za tebe već nisam prekonto? U ovom životu? Cijeli si život preživio bez belaja, bola i frke. Sad mi eto ideš na fakultet, furaš se doktor — a svaki dan mi uletiš u stan, živčan i popišan. A svak zna šta ti treba.”
“A šta je to? Čekaj! Znam šta je. I neću da ču—”
“Pička!”
“Ma ti si budala!”
“Pička. I ništa više. Ona tvoja Emina—”
“Pusti mi moju Eminu-lutkicu …”
“Znaš šta? Čujem li još samo jednom Emina-lutkica, odoh samog sebe u onoj našoj tamo kadi potopiti. To je zvijer metar i šeset veličine! Ona Boga moli da je operišeš, doktore, i to maksimalno invazivnom tehnikom. Jedna-jedina joj se pjesma vrti u onoj malo slatkoj glavi od jutra do mraka, i to je ona od Brene Uđi slobodno!”
“Majko mila!”
“Otkad fura sa tobom, ta se cura nagutala Baklave i Tufahije i Hurmašice, Kljukuše i Furdenjače … preko glave. Najmanje desetak kila nabila uz tebe. I ti stvarno misliš da taj mali kilavko sad uživa u šetnji kraj obale smrdljive Miljacke? U po zime. Kad snijeg pada. Nije to pitbul. To je žena! I ta tvoja žena zbog te tvoje šuplje romantike svakoj pahuljici u cijelom Sarajevu ime zna.”
Ima li još ko ozbiljno da pita zašto mi je stara odmaglila?
Sedmicu kasnije mi rekao (ja dan ranije raskinuo s Eminom, našao joj dildo ispod jastuka, velik kao ona termos boca za kafu), rekao mi da čovjek mora šaku da otvori da bi šta ufatio.
Mi se našli slučajno pred haustorom, on iz doma penzionera (kaže domine igrao, a smrdi kao benzinska pumpa), ja s fakulteta — i mi skupa ušli i stali pred lift.
Stari: “Šta mai, doktore, kako fura život?”
Na vratima crvenog lifta piše bijelim slovima: Ovo je blog (i kenjara) pilota Ivice Gulaša.
Vrata se zatvoriše, iznutra piše: Ugodan vam let. I dabogda vi meni kurcem vruć katran miješali. Duboko poštovanje, Ivica Gulaš.
“Previše si stisnut, sinčuga.”
“Eki. A šta si ono sinoć provalio? Šaku da otvorim da šta ufatim? Pa lakše mi se noćas naliti i sutra pored neke vještice probuditi.”
“Najlakše. Tako sam ti staru upoznao. Ako se dobro sjećam. Ovaj lift smrdi više nego ona javna pišaona na čaršiji, sreće mi.”
“Majko mila! Pa ti ništa ne kontaš! Kako da ne budem stisnut, stari bolan, kad sam u spavaćoj sobi buduće žene našao … zolju.”
“Zolju? Kod male Emine-lutkice? Moraćeš je policiji prijaviti.”
“Ne kontaš.”
“Pa mora da je veća zolja nego Emina.”
E vala jest. Haman.
Kužim starog iz profila — jel moguće da je toliko lud? Ili me zajebaje?
Iznad glave mu piše: Uživajte u mirisu domaće kuhinje. Dobar tek, Ivica Gulaš.
Kako čovjek da ostane normalan?
Stari: “Jesam ti pričo kad —”
“Neću da čujem!”
Lift stade, peti sprat, ja taman vrata da otvorim da vidim šta se dešava — kad vrata se otvoriše.
Josefina Halebić jedva uđe — zamislite frižider na štiklicama — i sa njom oblak parfema: cijela livada cvijeća. Meni reče, kako si mi sine, starog nije ni pogledala.
Pametne žene ga ne pozdravljaju.
Stari i ja (zbog malo krupnije zadnjice komšinice) prilijepili leđa za ledeni zid.
On kuži u ogromno sjedalo ispod haljine i pjeva: “Ih, lele, što se ne ubi, lele, što se ne ubi, ispod one kruškeeee!”
Majko mila!
Josefina: “Aleme-sine, jesu li ufatili onog tipa što kenja po liftu?”
“Molim? Onaj … Pojma nemam. Ne vjerujem. Teško ga ufatiti!”
Stari: “Gospođo, mi smo samo stjuardese ovog zrakoplova. Možda bolje da pitate pilota, Ivicu Gulaša.”
Stade lift na osmom spratu, ona izađe i reče: “Sine, budi pametan. Završi taj fakultet. I bježi od budale.”
Stari drži vrata otvorena — i dalje prati guzove komšinice.
Reče glasno u hodnik: “Mašala gepeka!”
Pa gleda u mene i reče: ”Eto, sine. Sad znaš i gdje se Mladić krije.”
Ja neću da se smijem — a moram.
“Stari?”
“Sine?”
“Mislim da ću poludjeti.”
“Pametno.”
Na jedanestom spratu — čula bi se iz aviona — muzika razvaljuje.
Odakle? Samo bi budala pitala.
Važno je samo nešto da se vrti.
Stari, sav sretan, otključava vrata i govori: “Houm, svit houm.”
Džej se dere u šesnaestoj: “Seda glava, a ni zrno mudrostiiii!”
Stari: “Toooo! Cijepaj, care!”
I odmah se ubaci u pjesmu: “Čik da vidim ko će da me obavestiii, da me ovo vreeeeme prestižeeee.”
Ovo vala više nema veze s vezom.
Gledam ga — i sekundicu jednu ufati me neka luda ljubav prema toj staroj budali.
Pa onda opet kontam: Mora da me fata onaj štokholmski sindrom.
Pitam se: Dokle, majko?
Derem se (jer znam da i Bog dragi šanse nema da me čuje):
“Živote? Jebem te!”
|
Prijava
Registracija
FAQ
Pretraživač
